Šta motiviše učenike? Šta bi moglo da ih motiviše da se zainteresuju da poboljšaju svoje veštine u oblasti medijske pismenosti? Predlažemo upotrebu video-igara kao ključnog elementa da bi se omogućilo poistovećivanje sa tom temom.

Uvod u teoriju samoodređenja (eng. Self-Determination Theory)

Ali prvo, vreme je lekciju iz psihologije (i dizajna igara)!

U dizajnu igra, mi često uzimamo u obzir stubove intrinzične motivacije  u okviru teorije samoodređenja koju su razvili Disi i Rajan (Deci & Ryan). Teorija postulira da ljudi mogu samostalno da odrede kada ispune tri osnovne potrebe: autonomiju,  kompetentnost i poistovećivanje.

Kada kažem „mi”, zaista mislim na YuzuPulse, ali i na kompanije kao što je na primer „Epic Games” koja je izbacila „Fortnite” (možete pročitati više o radu Silije Hoden kada je reč o korisničkom iskustvu na njenom blogu u referencama).

Šta ti stubovi predstavljaju? Hajde da ih objasnimo sa primerima koji se primenjuju na igre i učenje, tako da možete da vidite gde su sličnosti.

Autonomija:

• Učenje: Kada je reč o učenju, autonomija se odnosi na sposobnost učenika da kontroliše proces svog učenja. To se može videti u samostalnom učenju gde učenici biraju šta će učiti, kako će učiti i kojom brzinom. Na primer, učenje zasnovano na projektima omogućava učenicima da odaberu temu koja njih zanima i istraže je detaljno.

• Video-igre: U video igrama, autonomija proizilazi iz činjenice da igrači kontrolišu lika i njegove/njene akcije u određenom okruženju. Autonomija se nalazi u osnovi dizajna tzv. „otvorenog sveta” u kojem su igrači slobodni da lutaju i istražuju i da rešavaju zadatke onim redom koji žele (iako dobar dizajn igre usmerava igrača u pravom smeru). Na primer, u igri „The Legend of Zelda: Breath of the Wild”, igrači mogu da istražuju ogroman svet i završavaju zadatke prema redosledu koji žele – ili da se prosto prepuste misterijama na koje naiđu usput.